Debeljuca Mojih Snova 1. Deo
„Jesi li siguran da je ovo dobra ideja?“ pitala je moja mama.
„To je samo nekoliko meseci“, podsetio sam je, bacivši poslednje kofere u zadnji deo svog džipa i zatvorivši prtljažnik.
„Nakon svega što si prošao ove godine, možda bi trebao ostati blizu kuće.“
„Treba mi promena ambijenta. Osim toga, nije da ću se do kraja života preseliti tamo.“
„Obećavaš?“
„Obećavam.“
Bilo je to leto 2000. godine, vreme koje je na neki način bilo potpuno drugačiji svet, ali takođe može delovati kao da je bilo juče. To je bila promena kalendara jednom u hiljadu godina, zbog koje su mnogi bili uzbuđeni. Za mene bi to, međutim, uvek imalo samo jedno značenje. Bilo je to leto kada sam upoznao Mariju.
Smešno je kako vam nasumični događaji mogu promeniti život. Počelo je kada je moj prijatelj Goran dobio iznenadnu priliku da predaje dramu za letnji program u jednom bliskom većem gradu. Iskoristio je priliku, što je značilo da je stan koji je iznajmio na leto bio prazan.
To je takođe značilo da će dama za koju je trebalo da radi u njenoj biblioteci biti uskraćena za par ruku.
„Zašto ne uzmeš lepo stan i posao?“ rekao mi je preko telefona.
„Ne znam“, rekao sam.
„Nemaš šta pametnije da radiš. Osim toga, stan je plaćen. Možeš raditi u biblioteci nekoliko dana u nedelji i na miru raditi na svojoj tezi.“
„Čekaj… Posao bi bio moj, tek tako?“
„Ona je rođaka moje mame. Veruj mi. Razgovaraću sa njom. Biće sve u redu. Razmisli o tome, hoćeš li? Nakon svega što si prošao, promena okruženja na nekoliko meseci dobro će ti doći. “
I zaista, nisam mogao da podnesem sve oko sebe. Gde god sam pogledao bilo je previše uspomena koje su izazivale previše bola. Ideja o bekstvu, koliko god bila prolazna, izazvala je veliku privlačnost. Tako da sam ga dva sata kasnije nazvao i rekao da ću to učiniti.
Dva dana nakon toga pakovao sam svoj stari Jeep Cherokee za vožnju do tamo i obećao mami da se neću trajno preseliti. Pet i po sati kasnije zatekao sam se kako izlazim sa glavnog auto puta. Gradić je bio baš onakav kako sam i očekivao. Na jednom kraju grada bilo je veliko jezero, tamno zelene planine u daljini i dugačka glavna ulica oivičena prodavnicama i restoranima.
Pored jezera nalazila se drevna kamena vodenica u kojoj se sada nalazio studio za jogu i mesto za kafu. Bio je to lep grad, slikovit i čudan, ali živahan. Redovan, ali ne ogroman tok turista pokrenuo je privredu, planinare leti, praćene posmatračima lišća na jesen i skijanje zimi.
Ugledao sam znak date biblioteke i knjižare, povukao se unazad i parkirao. Bila je to zapravo stara viktorijanska kuća, a prvi sprat je bio ispunjen sobama koje su bile krcate starim knjigama. To je bio tip prodavnice u koju dolaze oni koji ne tražec ništa posebno i odlaze sa gomilama blaga.
Najgornji sprat je bio podeljen u dva stana, od kojih je jedan bio mesto gde ću ja odsesti. Ulazna vrata su bila poduprta, a saksije sa obe strane ispunjene cvećem. Unutra je prednja soba bila prepuna knjiga od poda do plafona, a sobe su se otvarale sa obe strane. Recepcija je bila u blizini, ali nikoga nije bilo. Oči su mi pregledale zbirku istorijskih knjiga.
„Dobar dan“, rekao je ženski glas iz sobe iza recepcije. Ko god da je bio, ušao je u sobu. Okrenuo sam se prema njenom glasu i tada sam prvi put video Mariju. Mislim da sam dobro sakrio iznenađenje, ali mi je oduzela dah. Bila je u kasnim dvadesetima – dvadeset devet, kasnije sam saznao, šest godina starija od mene – a takođe i moj tip.
Marija je bila retka lepotica. Imala je dugu, kovrdžavu plavu kosu i smaragdno zelene oči koje su bile pojačane njenim naočarima. Bila je nekoliko centimetara niža od mene i izgledala je zapanjujuće u najjednostavnijoj odeći, ružičastoj majici i tamno sivim joga helankama. Ubrzo sam primetio da su joj helanke za jogu bile na čudesan način prilepljene za njene prelepe velike bokove.
I njena majica ispod koje su se mogle videti velike, pune grudi. Bila je ona vrsta velike lepe žene koje sam uvek voleo.
„Zdravo“, uspeo sam da kažem. „Ja sam Ivan.“
„Zdravo Ivane!“ rekla je smešeći se. Uživao sam u načinu na koji su joj se oči skupile kad se nasmešila. „Ja sam Marija. Očekivali smo te.“
Rukovali smo se i siguran sam da sam se smeškao kao debil. Nikada nisam bio u stanju da sakrijem ono što osećam, ali sam dao sve od sebe da se ne osramotim.
„Mama je rekla da ćeš doći danas. Sa njom si razgovarao telefonom. Trenutno je napolju, ali mogu te ja smestiti. Drago mi je što ćeš nam moći pomoći. Kako je prošla vožnja?“
„Dobro. Bilo je dobro“, bilo je sve što sam uspeo reći.
„Drago mi je. Pa, dozvoli mi da te uputim i da te smestim“, rekla je i povela me u brzi obilazak mesta.
Marija mi je pokazala celu prodavnicu i upoznala me sa Vladom, starijim čovekom koji je nekoliko dana nedeljno radio u radnji i živeo niz ulicu. Upoznao sam i Šekspira, velikog sivog mačora čije je presto bila stara fotelja u uglu gde je spavao i bdeo nad svojim kraljevstvom.
„On je ovde pravi šef“, rekla je Marija. „A ne moja mama.“
Marija je zamolila Vladu da pazi na recepciju dok mi ona pokazuje stan. Pristupalo se kroz zadnja vrata i stepenište. Unutra je bio mali, ali lep prostor, uredan i čist. Mala dnevna soba, mala kuhinja koja je zapravo bila u sklopu dnevne, spavaća soba koja gleda na glavnu ulicu i kupatilo. Opremljen jednostavno, ali je bio čist i izgledao je udobno.
„Šta misliš?“ Upita Marija.
„Savršeno je“, rekao sam.
„Tako mi je drago što to čujem“, rekla je Marija. „Pa, dozvoli mi da ti dam prostora da se raspakuješ i smestiš. Biću u prizemlju narednih nekoliko sati ako ti nešto zatreba. Sigurna sam da će moja mama doći da se pozdravi kad se vrati.“
„Nema na čemu.“ Ponovo se nasmešila i otišla.
Na trenutak sam osetio iskru hemije među nama, nešto u vezi sa načinom na koji me je gledala. Gledao sam je kako odlazi, diveći se njenom velikom dupetu i načinu na koji su joj se joga helanke prilepile i ocrtale sve obline, neravnine…
Seo sam na kauč i opustio se.
„Prokletstvo“, promrmljao sam.
Odvojio sam trenutak za razmišljanje. Upoznavši Mariju, bilo je to prvi put nakon nekoliko meseci da sam ponovo osetio istinsku privlačnost. Mnogo je ličila na moju bivšu devojku, barem po svom telu. Zatvorio sam oči. Šta god da se desi tog leta, koliko god budem radio na svojoj tezi, rad sa Marijom delovao je da će biti veoma zanimljiv.
KRAJ 1. Dela
