Od Prijatelja do Ljubavnika 2. Deo
„Bilo kako bilo“, rekao je Boris, uzevši od nje pivo da bi joj ga otvorio i vratio ga „izvini što sam te namamio ovamo pod lažnim izgovorom, ali još uvek možemo da naručimo picu ili šta već. Ako želiš, možemo da sačekamo da Zoki dođe kući da ga malo zajebavamo“.
„Cenim tu pomisao, ali ne želim da mu se rugam. Srećna sam zbog njega. Trebalo bi da pronađe neku koja mu se zaista sviđa. Svi bismo trebali.“ Izabela je pokušala da joj glas bude lagan, ali je na kraju osetila kako jenjava, prilagodila je svoje telo tako da ne gleda Borisa pravo u oči.
Uvek je mogao da je čita kao otvorenu knjigu i nije joj se sada dalo da priča o Ivanu.
„Da. Trebali bismo… i to bi bilo lepo, ali to uključuje upoznavanje novih ljudi… ali šta će mi novi prijatelji? Imam tebe i Zorana. Nego… Još uvek pričaš sa onim Tinder tipom?“
Izabela je osetila kako joj je vrućina preplavila lice i otpila je gutljaj piva dok je sabirala misli, na kraju odlučivši da odustane od šale i samo bude iskrena sa najboljim ortakom. „Stvarno moram da prestanem da ti govorim stvari.“ promrmljala je okrenuvši se prema njemu na kauču.
Boris se nasmejao i pokazao joj da nastavi. „Postala sam previše uzbuđena. Još jednom se ono što sam mislila da će se pretvoriti u nešto dobro – srušilo i izgorelo.“
„Auh, čoveče, žao mi je. Reci mi šta se desilo. Bila si uzbuđena zbog ovog tipa.“
„Zaista nema šta da se kaže. Mislila sam da je fin momak i osećala sam se kao da smo kliknuli, znaš.“ Krajičkom oka videla je Borisa kako je uronio bradu u znak slaganja i duboko udahnula da nastavi.
„Pričali smo bukvalno svaki dan oko nedelju dana. Ceo dan mi je slao poruke o filmovima i knjigama i pričali smo o njegovim prijateljima i njegovom poslu, a onda je jedne noći hteo da…znaš…razmenimo slike… „
Izabela je osetila kako joj obrazi rumene od stida. „Kako god. Mislila sam da je sve u redu, a onda sledećeg dana, ništa. Pokušala sam da mu pošaljem poruku više puta, ali mu se očigledno nije svidelo ono što je video i on je pobegao.“
„Ma jok, siguran sam da nije zbog toga. Verovatno je samo zauzet. Poslaće ti poruku ponovo.“
„Prošla je cela nedelja. Plus, pre neki dan sam se napila vina i direktno ga pitala da li me je zavlačio. Nije odgovorio tako da je ili mrtav ili je jasno koliko je sati.“
„O sranje. Žao mi je Bela.“ Boris je posegnuo preko kauča da bi stavio ruku oko njenih ramena i privukao je u zagrljaj. „Njegov gubitak dušo. Naći ćeš nekoga vrednog svog vremena sa kim ćeš želeti da budeš! Obećavam.“
Izabela je počela da plače na njegove reči i zarila lice u Borisovu majicu kako ne bi video njene suze. Duboko je udahnula da se smiri i otkrila je da su joj nozdrve pune Borisa – Bože, dobro je mirisao. Čisto i nežno. Utešno.
„Najgore je što shvatam.” – promrmljala mu je u grudi. „Iskreno, koliko god da je bezveze, barem je odustao kada je saznao kako izgledam. Bilo bi još gore da se zaglavio kada je saznao i naterao me da pomislim da ga zaista privlačim. Veruj mi, znam iz iskustva, to boli mnogo više“.
„Kako to misliš?“ upitao je Boris blizu njene glave, njegovim dubokim glatkim glasom u njenom uhu, šaljući drhtavicu kroz njeno telo koju je Izabela osetila sve do nožnih prstiju. „Jesu li ti to nekada uradili?“
Izabela se skoro nasmejala na Borisovo nevino postavljeno pitanje, ali kada se povukla od njegovih grudi da ga pogleda, na njegovom licu uopšte nije bilo smeha. Vilica mu se trzala dok je škrgutao zubima, a oči su mu potamnele. Izabela se nije mogla suzdržati od pokušaja da ga umiri od istine.
„Da, jesu.“ šaputala je dok je nežno tapšala njegov izbočeni obraz. „Ali u redu je. Shvatam. Nisam lepa devojka. Naći ću nekoga… jednog dana. Ljubazna sam i duhovita. Ne sumnjam da će se neko tamo zadovoljiti sa mnom. Ali na sajtovima za upoznavanje, momci samo traže LEPE devojke. Seksi devojke sa kojima mogu da provedu noć. Ja nisam ta devojka. Ja nisam LEPA devojka. “
„Bože Bela, da li stvarno tako misliš?“ Borisov glas je pao na oktavu koju Izabela nikada ranije nije čula, njegov glas je zvučao tako drugačije, tako toplo i iskreno. Zbog toga je poželela da se uvije uz njega. 
„Mislim. Ne znam šta bi drugo moglo biti.“ prepustila se svojoj želji da potone u Borisov snažan zagrljaj i ugnezdila se niže u njegovim rukama, izbegavajući da mu gleda u lice. „Znam da sam zabavna. Znam da nisam glupa. Imam dobar posao. Jednostavno nisam osoba koja privlači muškarce. Što je u redu. Ne moram biti za svakoga. Ja samo… ja možda samo… o Bože, ne mogu da verujem da pričamo o ovome.“
Izabela je naslonila svoje lice na njegova grudi dok je shvatila dubinu onoga što je spremala da prizna Borisu. Stvari o kojima nikada nisu razgovarali tokom godina prijateljstva. Uvek je držala svoj seksualni život u senci. Možda je, samo možda, slučajno navela svoje prijatelje da poveruju da je mnogo iskusnija i otvorenija nego što je zapravo bila. Nije baš lagala. Oni su samo pretpostavljali stvari i ona se nije trudila da ih ispravi.
„Ti samo šta? Dušo? Možeš mi reći sve. Znaš to.“
„Samo želim da budem dodirnuta, razumeš.“ šapnula je. „Samo jednom želim da me neko pogleda kao da me iskreno, strastveno želi. Kao da me zaista želi. Ne iz sažaljenja ili nedostatka opcija. Već zbog mene takve kakve sam. A ne zato što žele da razgovaraju sa mnom ili zato što ih zasmejavam, želim da me neki muškarac želi..fizički. Barem jednom želim da budem Lepa devojka.“
„Barem jednom…?“ Izabela je zarila lice dublje u ruke shvativši da se odala. „Draga, jesi li ti… nevina?“
„O Bože.“ Izabela se povukla iz Borisovih ruku i zastenjala u svoje ruke „Bukvalno ne mogu da verujem da trenutno vodimo ovaj razgovor. Ali ne. Tehnički nisam nevina. Međutim, s obzirom da je to bilo pre skoro 6 godina i bilo je bukvalno gotovo za ono 8 sekundi, reći ću da se to nije računalo.“
„Ali dušo, ti stalno ideš na sastanke?“ Boris je prošaputao, a Izabela je čula nevericu u njegovom glasu. „Stalno idem na PRVE sastanke. Davno sam sebi obećala da neću spavati sa nekim na prvom sastanku. Tako znam da ako me ponovo kontaktiraju da im se bar malo sviđam. Nikada ne kontaktiraju ponovo.“
„Šupci.“ Boris je opsovao ispod glasa.
Izabela se nasmešila. „Ipak, razumem. Nisam svačiji tip, i to je u redu. Ali znam da mora da postoji neko koga privlačim i ko je ljubazan prema meni. Samo sam umorna od svega i svih njih koji su isti.“
Ovaj razgovor nije želela da vodi sa Borisom. Divne kose, sjajnih očiju, izgleda kao sportista, verovatno nikada nije odbijen u svom životu. Uvek je bila pomalo zaljubljena u njega. Čak je postojao trenutak na faksu kada je mislila da je Boris zainteresovan za nju, ali on nikada nije reagovao na direktan način i ona sigurno neće rizikovati da bude odbijena i da ugrozi njihovo prijateljstvo.
Na kraju je ispalo najbolje, nije mogla da zamisli poslednjih nekoliko godina bez njega u životu kao svog prijatelja.
„Bela… Ne znam šta nije u redu sa ovim tipovima koje srećeš na tim sajtovima. Ali mogu da te uverim da si jedna od najatraktivnijih žena koje sam ikada sreo.“ Dok je izgovarao reči zbog kojih je Izabeli vilica pala na grudi, ponovo je posegnuo za njom i pomerio njenu divlju kosu iza uha.
Nije bila sigurna o čemu se radi… da li joj se njen dugogodišnji najbolji prijatelj otvoreno bez ustručavanja nabacivao!??
KRAJ 2. Dela
